U slavu filma

Osim što je autor dokumentarnih filmova o velikim rediteljskim imenima, medu kojima je i Fazbinder, Robert Fišer je i član saveta Minhenskog filmskog festivala. Njegov film o Fazbinderu će na FEST-biti prikazan u okviru programa “Činjenice i slagalice”.
O svojoj fascinaciji Rajnerom Vernerom Fazbinderom, Fišer kaže:
“Fazbinder mi je oduvek bio veoma bitan. Bio sam mlad kada je on snimio neke od svojih najboljih filmova i bio sam naprosto fasciniran njima. Bio je izuzetno produktivan, ali to nikad nije uticalo na njegov kvalitet. On nikad nije čekao da vidi šta će kritika da kaže o njegovom filmu, jer je već radio sledeći.”
Predsednik ste jednog velikog evropskog filmskog festivala. Kako biste ga predstavili?
“Festival u Minhenu nije takmičarski. Tokom Festivala prikažemo više od sto filmova u raznim kategorijama, ali ne prikazujemo blok-bastere. Ne postoji neka velika nagrada tokom festivala, ali uspevamo da odobrimo novčanu nagradu za najbolji debitantski film. Festival je na prvom mestu namenjen građanima. Oni veoma festival. Posle Berlina, to je najveći filmski festival u Nemačkoj i privlači ogroman broj posetilaca. Traje osam dana i u to vreme Minhen živi u znaku filma. I vreme je lepo, jer se festival održava tokom leta.”

Šta mislite o današnjem nemačkom filmu? Činjenica je da se snimaju uglavnom loša ostvarenja...
“Kada je Fazbinder preminuo 1982. godine, nešto je stalo. Voleli vi njegov rad ili ne, on je ipak bio otac onoga što bi nazvali “novi nemački film”. Njegov rad je autentičan. Danas mnogi nemački autori rade van zemlje, tako da njihov rad ima drugačiji smisao. Folker Šlendorf, na primer, navodi se kao nemački autor, ali on je mnogo više radio ‘napolju’. Dobri nemački reditelji su ili nestali, poput Fazbindera, ili su otišli da rade negde drugde. Kada govorimo o nemačkom filmu, možemo slobodno da tvrdimo da se tokom osamdesetih nije desilo ništa značajno. Tokom devedesetih usledio je novi fenomen u obliku komedija. Tada nemački film postaje veoma popularan. To nisu bili dobri filmovi, ali su učinili kinematografiju zanimljivom. Stvari se onda menjaju filmom “Trči Lola trči”, jer je to bio sjajan film i istovremeno je postigao veliki uspeh, ne samo u Nemačkoj već i u celom svetu. Njime počinje nova istorija nemačkog filma. Interesantno je da je jedan od najboljih i najgledanijih filmova u Nemačkoj prošle godine bio film “Zbogom Lenjinu”. Taj film je radio Volfgang Beker, koji radi s Tikverom u istoj producentskoj kompaniji.
Prvi put ste na FEST-u? Obzirom da radite jedan veliki evropski filmski festival, kako Vam se čini ovaj beogradski?
“Nisam još video program, ali bih rekao da je dobro sastavljen. Taman ću ovde videti ono što sam na prethodnim festivalima propustio. Verujem ljudima koji rade ovako velike festivale.”
Čuli smo za vas da ste “hodajuća filmska enciklopedija”. Da li je to tačno?
“Ja sam oduvek voleo filmove. Ali u selu u kom sam živeo kao dete, zatvorili su bioskop kad sam imao 12 godina. Tako sam filmove mogao da gledam samo na televiziji, pa sam počeo da citam o njima. Bilo je malo izvora na nemačkom jeziku, t e sam čitao literaturu engleskih, američkih i francuskih autora. Tako sam, osim što sam dosta naučio o filmu, naučio i jezike. Čitao sam sve, i knjige i scenarija. O mnogim filmovima sam čitao pre nego što sam ih gledao. Potom sam 1977. upoznao Fransoa Trifoa na Berlinskom filmskom festivalu. Postao sam njegov saradnik i prijatelj. To je potpuno promenilo moj život. Biti u njegovoj blizini i biti njegov saradnik bilo je velika čast i prilivegija. Kasnije sam ja prevodio njegove knjige na nemački jezik, i tako sam ušao u svet filma.